Мени
- Почетна
- Запослени
- Организација рада
- Вести из школе
- Активности школе
- Настава
- Продужени боравак
- Стручна усавршавања наставника
- Архива
- Видео
Летопис
Библиотека
ФБ страница
ЕсДневник
Календар
Децембар 2025
| НЕД | ПОН | УТ | СРЕ | ЧЕТ | ПЕТ | СУБ | 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | 29 | 30 | 31 |
Анкета
Банери
Претрага
Редакција школског сајта
Дубравка Живојиновић
Љиљана Марјацић
проф. енглеског језика и књижевности
Марија Ђукић
проф. разредне наставе
Тања Вићовац Ћертић
мастер библиотекар-информатичар
__________________________________
Савети психолога за родитеље будућих првака
Савети психолога za родитељe будућих првака
Савети психолога како да се родитељи понашају с првацима:
– Причајте стално с њима да би што пре прихватили нову ситуацију
– Питајте их како се зову деца која иду у разред с њима. Не треба их испитивати одмах после школе, јер су тада уморни
– Немојте радити домаће задатке уместо њих
– Договорите се који ће кутак код куће бити њихово радно место
– Побрините се да имају време и за школу и за дружење
– Побрините се да су сваки дан испавани
– Исхрана мора да буде адекватна. Деца не смеју да доручкују чипс и газиране сокове
– Никако се не мешајте у њихове неспоразуме с другом децом у школи. Зато постоје запослени у школи
– Првих дана их обавезно доводите 10-15 минута пре почетка наставе. Деци која касне треба више времена да пострану део нове групе
– Брзо их пустите да иду сами у школу ако то не захтева прелазак ризичних улица
– Школом им никада не треба претити, „рећи ћу те код учитељице” или „ићи ћеш ти мени код психолога”
– Учење не би требало да траје сатима. Деца се концентришу до пола сата
– После учења нека направе дугу активну паузу. Дакле, не пред ТВ-ом
– Немојте улазити за њима у учионицу да бисте их контролисали. Укажите им поверење
– Немојте их учити да читају и пишу пре школе. Многи науче на погрешан начин, па имају више проблема у школи него да нису знали слова.
Како код детета створити унутрашњу мотивацију за учење
Нико није увек 100% мотивисан. Сви имамо негативне дане и задатке које бисмо најрадије да избегнемо. Код деце је то још израженије јер не могу поседовати онај ниво продуктивности који имају одрасли.
Постоји мало ствари које нервирају родитеље више од детета које не жели да покуша. Није битно да ли се ради о домаћем задатку из математике, часовима плеса или часовима гитаре које је тако силно желело а сада уопште не вежба, сви желимо да нам дете буде марљиво, да улаже напор, прихвата изазове и схвата значај упорности. Пречесто уместо свега тога видимо мрзовољно „развлачење“ и цмиздраво жаљење „Ово је досадно!“.
Пронађите нешто што је забавно
Некада је лако мотивисати дете. Када је задатак лак и занимљив, чак и велики труд долази не чини се напорним. Дете које воли кошарку може бескрајно дуго да вежба слободна бацања. Дете које је фасцинирано Грчким боговима ће „прождирати“ књиге на ову тему. Све ово су примери унутарње мотивације, зато што мотивација долази од самог ужитка који доноси задатак.
Када је то могуће, било би добро стимулисати унутрашњу мотивацију претварајући задатке који се морају одрадити у оне које је забавно обављати. Будите разиграни, употребите хумор, допустите деци да истражују, подстичите њихову радозналост… ово су начини помоћу којих задатке можете учинити много занимљивијим.
Али снага унутрашње мотивације ту престаје. Понекад је учење обавеза и радни задатак, тако да мотивација мора да потекне из нечега што тај задатак превазилази, нечег већег и том тренутку невидљивог.
Награда је ризик
Често, када мотивација код деце „мањка“, одрасли прибегавају наградама како би се дете покренуло. Ово ће привремено уродити плодом. Уколико употребите графиконе са стикерима (свако добро понашање означава раст на лествици), или предложите куповину мале играчке као награде, добићете понашање какво желите. Понекад је ово све што је потребно. Ако је у питању само мала препрека, ситна награда може покренути дете, нарочито уколико је у питању задатак који постаје лакши и пријатнији након вежбања.
Овакав вид мотивације има и своје мане. После отприлике три недеље примене овог система, детету ће исти досадити, а и родитељи остају без идеја. Награда може да значи да задатак није обавезан. Дете ће одлучити да награда није вредна труда, и да одбити да изврши задатак. Такође, дете може кренути да се расправља око критеријума које сте му поставили, или да испуни неки минимум задатка да би добило награду.
Честа примена награде може пробудити преговарачки став код детета, или боље речено – ценкање. Немојте обучавати своје дете да на сваки ваш захтев одговори питањем: „Шта ћу добити ако то урадим?“
Награде исто тако могу поткопати унутрашњу мотивацију, јер дете то схвата као нешто што не би само одабрало да уради и задатак испуњава само због награде.
Награде су вид екстерне контроле. Оно што ми желимо за децу је унутрашња мотивација која долази из њих самих – из онога шта они мисле и цене – мотивација која их подстиче чак и када задатак није пријатан и када родитељи нису ту да их подстичу.
Изградња унутрашње мотивације
На основу истраживања које су спровели, Едвард Деци и Ричард Рајан са Универзитета Рочестер, указали су на три основне потребе на којима се темељи унутрашња мотивација: компетенција, аутономија и повезивање – конекција. Њиховом правилном стимулацијом помаже се развој унутрашње мотивације.
Компетенција
Стицање нових вештина је изузетно мотивишуће. Када дете тек учи да вози бицикл, желеће да то ради по цео дан, сваки дан. Веома је узбудљиво овладати новим вештинама. На другој страни, деца ће се опирати и избегаваће да раде оне ствари у којима мисле да су лоша. Било да се ради о писању, часовима виолине или кошарке, када дете помисли да је лошије од саиграча, неће желети да учествује. Осећаће се посрамљено, или постиђено и жалиће се да је та активност глупа и досадна.
Понекад, решење је да повећате компетентност детета тако што ћете открити слабост у његовим вештинама, проблем са концентрацијом и тешкоће приликом учења. Некада је деци потребна помоћ да схвате како да постану компетентна.
* Нека нагласак буде на напору и стратегију – истраживање које је спроведено показало је да већи утицај имају похвале за труд, него за урођене способности детета, и да на тај начин деца радије прихватају изазове. Деца такође могу имати користи од схватања стратегија учења. На пример, приликом припреме за тест, боље резултате ће донети вежбање и решавање математичких задатака, него прелиставање бележака. Улагање труда и планирање стратегије утиру пут детета ка компетентности.
* Одредите критеријуме – веома је обесхрабрујуће за децу када уложе доста труда, а на крају чују да су урадили све погрешно или да су прескочила јако важан део. Уколико је ваше дете брзоплето и „баца се на посао“ пре него што прочита упутство, давање смерница или одређивање приоритета приликом решавања проблема може да спречи сузе и траћење времена. Охрабрујте своје дете да јасно означи најважније инструкције и да провери оно што је већ завршило како му неишта не би промакло.
* Указујте на напредак – када се њихов напредак види, деца се осећају способније. Поделите велике задатке на целине, тако да дете може да види пут који прелази до циља – „Само још један део је остао.“ Разговарајте са дететом о времену у коме са нечим мучило, и како је после свега успело. Добро је рећи му: „Некада су ти такве ствари задавале велике проблеме, али их сада баш добро разумеш и решаваш!“
Самосталност
Нико не воли када га контролишу. Деца понекад нису мотивисана јер осећају да су приморана да нешто ураде. Наравно, не можемо деци дати потпуну слободу да раде само оно што желе, али отпор можемо смањити тако што ћемо им дозволити одређени ниво самосталности.
* Понудите им избор. Уколико дете има утицаја на то како ће се нешто урадити, то ће аутоматски учинити да буду мотивисанија. Допустите деци да бирају између подједнако прихватљивих алтернатива. Ово или оно? Сада или касније? Понудите им две или три опције, јер ако им понудите више дете неће моћи лако да се одлучи.
* Дајте детету објашњење које ће му бити разумљиво. Деци је лакше да раде ствари уколико разумеју разлоге због којих треба да их ураде. Деца се често жале да морају да уче ствари које никад неће користити. Један од могућих одговора је да се на тај начин вежбају вештине које ће му користити кроз живот, као што је способност да ефикасно обавља посао, да информације задржи у глави и да ради у групи.
* Охрабрујте решавање проблема. Најбоља решења за мањак мотивације обично долазе од саме деце. У тренутку када се дете смири, питајте га за мишљење шта му може помоћи да би неки задатак завршило. Морате бити доследни и охрабривати своје дете да престане да се жали и смишља изговоре и да крене да прави план како решило проблем.
Повезаност
Повезаност је јако битан извор мотивације. Деца воле да раде ствари које их повезују са људима до којих им је стало.
* Покажите да сте свесни дечијих осећања. Да би се дете некада покренуло све што је потребно је да одрасли разуме одакле долази његово оклевање и отпор. Можете му рећи: „Ти вероватно мислиш да није фер што ти је наставник дао толико тога да урадис…“
* Пронађите узор или подршку друштва. Мотивација не мора да буде само изнутра. Узор може детету помоћи да замисли шта жели да буде кад порасте. Ако дете има драгу учитељицу или је део чврсто повезаног тима, биће мотивисано да се више труди. Учење са друговима може помоћи детету да лакше нешто научи. Чак и само седење поред некога док ради може да смањи одбојност и да учини да је уложени напор доста лакши.
* Имајте разумна очекивања. Деца углавном желе да удовоље својим родитељима. Ово није њихова највећа мотивација, али је битна. Деца никад не прерастају ту жељу да родитељи буду поносни на њих. Незаслужене похвале неће помоћи, али исто тако не треба да будемо ни шкрти у својим одобравањима.
Потребни су вежба и ментална зрелост како би се иницирала унутрашња мотивација чак и када се ради о задацима који нам нису интересантни. У међувремену, потребно је бити стрпљив и имати разумна очекивања када се ради о стварима које наша деца могу у том тренутку; у реду је очекивати и мало изнад њихових могућности. И увек треба имату на уму да су благе речи и охрабрења далеко више мотивишуће него константна критика.
Дете са дислексијом и дисграфијом треба да:
– научи да правилно држи оловку и папир и правилан положај тела
– користи свеске са линијама или квадратићима, по могућству са обележеним маргинама,
– детету омогућити да се служи прибором за писање који му највише одговара,
– дозволити детету да користи писмо које му више одговара (ћирилично или латинично; штампана или писана слова),
– често хвалити и мотивисати дете, како би се избегла фрустрираност и губитак самопоуздања.
Вежбе које треба примењивати код ове деце су:
– да изговара („сецка“) речи глас по глас, да зна који је први глас, који је глас на крају, итд.(почети од речи са 2 гласа),
– спајање гласова да би добили реч, нпр ( С А Л А Т А = салата; почети од речи са 2 гласа),
„пре и после“ код бројева, дана у недељи, годишња доба, слова итд. (нпр. који је број пре/после броја 5),
– настављање низа који је нацртан, нпр. ; могу и други облици који су детету занимљиви, постепено повећавати број облика (до 5 облика) када дете савлада претходни задатак,
– низање перли по моделу (детету се покаже модел по коме ће радити, касније може радити само по сећању),
– ређање и низање разних предмета према моделу или по запамћеном редоследу,
– омеђавање округлих предмета (динара, дугмади, фигура),
– провлачење линија од тачке до тачке,
– цртање бојом преко линије узорка (воће, цвет, кућа, сто и сл.),
– цртање слова преко узорка,
– проналажење сличних облика,
– ређање сличних облика у истом правцу (горе-доле, лево-десно),
– прављење фигура по сећању,
– прављење слова од пластелина или глине (посебно слова која не може да запамти),
– писање бројева и слова у ваздуху са покретима руке из већих зглобова, по узорку и по сећању,
– преписивање текста са табле, са папира,
– читање крупних слова, речи и текста,
– постепено смањивање слова,
– читање једноставних и занимљивих текстова
Вежбе моторике шаке и прстију:
– ставити прсте у песницу са палцем у њој. Отворити песницу, испружити и раширити прсте,
– из песнице извлачити један за другим прсте уз бројање од 1 до 5,
– настављамо претходну вежбу враћањем прстију, почевши од малог прста, бројањем од 5 до1,
– испружити прсте, затим савити кажипрст и њиме додирнути палац. Наставити додиривање палца и осталих прстију,
– ударати јагодицама прстију по тврдој подлози (столу), палцем, кажипрстом, средњим, домалим и малим прстом,
шаку испружених прстију ставити на тврду подлогу па подизати и спуштати један по један прст. Вежбу почети палцем.
Када се дете умори треба да уради следеће:
– протресе руке брзо,
– протрља руке и сконцентрише се на осећај топлоте,
– палац доминантне руке нека стави на врх оловке коју држи том руком, и то исто понове и са кажипрстом.
Како препознати дислексију и дисграфију код деце?
Дислексија није редак поремећај. Постотак дислексије у славенским земљама креће се од пет до 10 посто, док се у земљама енглеског говорног подручја, због великих разлика између говора и писма, пење на 15 до 30 посто. Поређења ради, у Кини и Јапану где је у употреби сликовно писмо, које обрађује десна страна мозга, тек један посто становништва има дислексију.
Када дете слуша шта му се говори, оно мора да преведе све језичке гласове у значење, а када чита, мора слова и речи да преведе у гласове са значењем. Учење читања захтева познавање слова. Слова морамо повезати са одређеним гласовима. Након што се гласови повежу, имамо реч која мора имати значење. С повећањем броја речи у речнику, ученик брже чита реченице.
Дислексија је једна од неколико специфичних сметњи у учењу, потешкоћа која је везана за читање и писање. Није болест и не лечи се у дословном смислу те речи. Појављује се широм света, без обзира на културу и језик, захватајући око 10 посто популације, па и код надарене, креативне и успешне деце, тако да она имају специфичне проблеме при читању, срицању, писању, изговарању или слушању. Дислексија није резултат смањене интелигенције, а није ни проблем понашања и мотивације.
Многи родитељи неретко губе стрпљење читајући и пишући са својим дететом, сматрајући с једне стране да је лењо или пак да је још незрело и разиграно, због чега често уследе и батине за такво понашање.
Видљиви симптоми дислексије и дисграфије
* тешкоће при читању – словкање, неповезивање речи
* тешкоће при писању – изостављање слова у писању, замена слова или слогова
* неуредан рукопис
* тешкоће у проналажењу примереног значења речи
* тешкоће у разумевању текста
* тешкоће при изражавању мисли у писаном облику
* потешкоће при употреби заменица и прилошких одредби
* забуне у оријентацији – лево-десно или горе-доле
* непрецизно и погрешно понављање оног што чује
* у математици, везано за низове бројева или редослед математичких операција
* тешкоће у оријентацији “јуче – данас – сутра” (шта је било јуче, шта је данас, а шта ће бити сутра), и при оријентацији на сату.
Могући разлози настанка дислексије
Као могући узроци дислексије наводе се:
* наследни фактор
* трауме
* церебрална (мождана) дисфункција
* недовољно развијена доминација мождане хемисфере (аномалије у латерализацији) – при чему се као последица може јавити “огледалско писање”
* периферна органска и функционална оштећења
* слабија физичка конституција детета
* опште сметње у развоју говора
* сметње у перцепцији (аудитивној-слушној, визуалној-оптичкој, кинестетској-покрету)
* тешкоће перцепције положаја у простору
* неспособност задржавања слике речи у памћењу
* неспособност концентрације
* сметње у моторици
* педагошка запуштеност детета – обично се јавља уз примарни узрок.
На појаву тешкоћа у читању и писању утичу разни органски, психички и социјални чиниоци и успорено сазревање детета. Код детета са сметњама у читању и писању успорен је развој сазревања појединих функција, а то је последица општег успореног развоја детета.
Док је нормално развијено дете способно да овлада процесом рашчлањивања целине на саставне делове (реченице у речи, речи на гласове) за отприлике шест до седам недеља, а средње развијено дете за три до четири месеца, детету с тешкоћама у читању и писању потребне су једна до две године.
Код детета с дислексијом можемо приметити језичку слабост, због које ће оно касније имати проблема са синтаксом, семантиком и тешко ће моћи да исприча неку причу. Такође, код неке деце присутни су проблеми рашчлањивања речи на гласове/фонеме и њихово спајање, врло важни за читање. Колико је рашчлањивање речи на слогове и гласове (гласовна и слоговна анализа) важно за стицање вештине писања, толико је и спајање гласова и слогова у речи (гласовна и слоговна синтеза) изразито важно за развијање вештине читања.
Велики број карактеристичних грешака у читању и писању
Сметње у читању често су повезане с тешкоћама у писању. Уз наведене, врло често јављају се и сметње у оријентацији у простору, те у акустичком и визуалном запажању. Међутим, не треба већ при најмањим тешкоћама у читању и писању сумњати на дислексију и дисграфију (деца која мало теже схватају или којима је лакше оштећен вид, слух или говор не морају имати и специфичне тешкоће у читању и писању).
При процени има ли или нема неко дете потешкоће у читању и писању нису важне само врсте грешака него и велики број увек истих карактеристичних грешака:
* неспособност повезивања графема с фонемом (глас – слово)
* потешкоће повезивања гласова и слогова у речи
* структуралне грешке, тј. промене настале услед премештаја редоследа или уметања слова или слогова у речима (из-зи, до-од, по-оп, ми-им, Иво-ови, вино-нови, врата-трава…)
* замењивање слова – графички или фонетски сличних (д-б, б-п, м-н, н-у, а-е, д-т, б-п, г-к, з-с, в-ф, л-р, беба-деда, били-пили, нема-мена, мој-ној, држи-тржи, брати-прати, грије-крије) и слогова (на-ан, он-но, је-еј, ми-им, до-од)
* изостављање слова и слогова (прозор-позор, крава-кава, давнина-давни…)
* додавање слова и слогова (облак-обалак, ној-нојови…)
* замене речи – погађање при читању (потпуно неправилно прочитане речи у којима су два или више слова замењена другима, нпр. мрачни-мачка, добар-обад)
* смислено мењање текста при читању прича – грешке се јављају када дете потпуно промени реч, али она по смислу одговара тексту који чита
* додавање и/или изостављање дела и/или читавих речи (марамама, досетилили…)
* реч коју дете не може да прочита без помоћи
* тешкоће у праћењу словног или бројчаног низа (вал-лав, 23-32…)
* тешкоће у следу правца читања (горе-доље, лево-десно)
* враћање на већ прочитани ред, прескакање редова, тј. изостављање једног или више редова.
Уз ове тзв. карактеристичне грешке, често је изражена и несигурност у оријентацији како према властитом телу, тако и у простору. Тако деца имају потешкоћа у разликовању смера лево-десно, а често је и рукопис ове деце неуједначен (честе промене смера слова – повремено удесно па затим улево, величине слова – нека слова су мала, друга много већа и сл.). Битно је нагласити да врло интелигентна деца успевају у првим разредима доста често и дуго прикривати своје тешкоће у читању и писању, тако да се праве тешкоће јављају тек касније, у петом или шестом разреду и то посебно у писању (много правописних и граматичких погрешака).
Дислектична деца испољавају конфузију и при међусобно сличним бројевима: 7-1, 5-3, 8-4, 6-9, 2-3 или код двоцифрених бројева: 23-32, 45-54, 36-63, 71-17…
Тешкоће нам такође задају и математички симболи за четири рачунске операције: плус (+), минус (-), множење (X), дељење (÷).
Пише неуредно и греши, али тога није свесно
Поремећај пажње нарочито утиче на писање. Ученик чешће греши и не уочава своје грешке. Импулсивни ученик пише брже него што му то способности дозвољавају, посебно моторичке способности. Код дужег писања проблеми ће бити све већи. Код писања диктата ученик у почетку не греши или има мањи број грешака, док према крају диктата број грешака расте. Истовремено, ученик мора да уочи простор странице, рубове странице и визуализира слова и речи као целину. Видно просторна конфузија доводи до потешкоћа организовања материјала на страници, до слабе употребе простора и до сталног мењања величине слова. Ако је присутна слабост видне меморије и видне повратне везе, ученик не разликује добро и лоше писање. Ученик пише неуредно и лоше, наставник од њега захтева да пише лепше и уредније, а ученик не уочава да пише лоше и то код њега може довести до фрустрације, а вероватно и код наставника. Будући да се писање сматра највишим обликом језика, дисфункције у развоју језика довешће и до дисфункције у писању.
Присуство проблема с проналажењем речи, семантиком и синтаксом коначно, доводи до проблема у писању
Код дислексије и дисграфије постоји велики број карактеристичних грешака које се могу препознати по следећим симптомима:
* недовољно уочавање разлика између слова сличних по облику, због чега долази до њихове замене: н-х, ц-о, ћ-ч, с-ш, б-д, м-н, а-о, е-о, и-у, д-т, к-г, с-з, ш-ч
* премештање слова
* уметање слова
* изостављање слова
* изостављање слогова
* тешкоће са памћењем слова (немогућност њиховог довођења у сећање)
* изокретање на супротну страну, изокретање горе-доле
* писање с десна у лево
* писање бројева на супротну страну
* цртање предмета и ликова с окренутим фигурама с десна на лево или у посебним случајевима, предмети и ликови постављени су наглавачке
* појављивање слова које супституира (замјењује) оно које је требало бити написано. Јавља се чешће код првачића који због споријег артикулацијског развоја још не разликују сличне фонеме: л-љ, р-л, ћ-ч, д-џ
* речи су између себе стиснуте или је простор између њих неуједначен
* проблеми с држањем оловке, тзв. “тврдо” држање оловке.
Честа појава код дисграфије је замена звучних фонема безвучним, другим речима дете уместо г пише к, уместо д – т, уместо ж – ш. Писање је најчешће праћено субвокалним (безгласним) говором. Овакве грешке указују на незрелу артикулацију, односно да је дете касно научило изговарати гласове који се сада појављују у писању као незрели механизам. Примећено је да се код диктата јављају дисграфичне сметње због тога што дете има ослабљен слух, нема развијену аудитивну перцепцију и аудитивну дискриминацију, има тешкоће у аудитивном памћењу, нема довољно изграђену структуру матерњег језика, не познаје неке изразе који се у диктату спомињу, не познаје довољно графеме.
Већ се у предшколско доба може предвидети да ли би дете могло имати потешкоће у читању и писању и то кроз испитивање гласовне и слоговне анализе и синтезе. Ако дете не успева да разазна глас од слога и не успе да споји одређене гласове у реч, могуће је предвидети потешкоће типа дислексије и дисграфије врло рано, већ у првим разредима основне школе. Тада се јављају грешке у читању и писању типа: омисија (испуштања) гласова, тј. слова, супституција, адиција (уметања) и метатезе (извртања – карактеристично за читање напамет; типично за брзо читање без разумевања). Значи, у предшколској доби могу се предвидети могуће дислектичне и дисграфичне потешкоће, а потврдити се могу у првим разредима основношколског образовања.
Савети родитељима
* немојте дете прогласити лењим ако избегава читање и писање* немојте захтевати да чита “наглас”
* немојте га упоређивати с другом децом у разреду
* немојте стално приговарати да му је рукопис неуредан
* охрабрите га да сме да ради и полако ако му је то лакше
* отворено разговарајте о стварима које му не иду од руке
* похвалите га за све што учини добро
* сарађујте с дететовим учитељима и објасните им с којим и каквим се тешкоћама дете сусреће
* немојте развијати осећај кривице ни код себе нити код самог детета, јер се тако уништава дететово самопоуздање и смањује се могућност напретка
* подстичите га у другим активностима у којима је креативан и маштовит
* јавите се логопеду ради тачне дијагнозе и потребног укључивања детета у третман с вежбама читања и писања, где ће се дати нагласак на везу слово-глас
* реците детету да су и многе познате особе ( Hans Christian Andersen, Leonardo da Vinci, Albert Einstein, Steve McQueen i dr.) имале дислексију.
Правилно држање оловке
Деца за писање и бојење почну да се интересују већ са годину дана и немојте се устручавати да им дате оловку и папир. Купите фломастере који не остављају флеке на одећи и пустите дете да развија фину моторику. Многи родитељи очекују да дете научи да држи оловку правилно већ са две или три године. То се ретко дешава, а да бисте знали да ли ваше дете држи оловку у складу са узрастом, погледајте следећу илустрацију:
Негде до пете године би дете требало већ да почне оловку да држи правилно, такозваним трипод захватом. То значи да је хвата између палца, кажипрста и средњег прста. Ипак, ако ваше дете ни у предшколском узрасту није научило да држи оловку, то није разлог за бригу. Потребно је само да му мало помогнете.
Рецимо, можете му дати лоптицу у руку којом пише, тако да му домали и мали прст буду заузети држањем лоптице, па практично и не може да држи оловку неправилно. Или му дајте старе, иструшене дрвене или воштане бојице које неће ни моћи да ухвати другачије него с три прста.
Дајте му да само љушти мандарине или мање наранџе. Овим ће вежбати хватање малих предмета својим прстићима, док у исто време и вуче (кору), то је вештина која ће му требати за писање.
Све што је потребно је – вежба и ваше стрпљење!
10 начина како родитељ може помоћи детету у учењу
Преузето са сајта www.zelenaucionica.com
Нека права задржана. Администратори школа су одговорни за објављени садржај